TATJANA JANKOVIĆ

KAD BABA GOVORI

2009-06-06T10:36:00.006-07:00

Kad baba govori, sve na njoj govori

Moja baba po ocu, Kosana Radosavljević (1921)

        Kad baba govori, stane nasred kujne.
        Sve je na njoj iskrivljeno: glava nagnuta u stranu, ruke povijene u laktovima, šake otvorene, a prsti zgrčeni; leđa malo pognuta, da bi mogla, u trenutku kad priča tako zahteva, da poskoči u mestu.
        Kad baba govori, sve na njoj govori.
        Marama vezana pod bradom spadne do temena; punđa se razveže i niz leđa šibne kika, tanka i siva; čvor na pojasu se razlabavi, kecelja sklizne sa struka; čarape se zarožu.
        Kad baba govori, sve u kujni oživi.
        Zazveckaju stakla na kredencu od trupkanja njenih tabana po zemljanom podu; zavesa zadrhti; zaklati se sijalica obešena o crnom kablu, i senke stolica i stola zaigraju oko nogarica.
        Kad baba govori, desi se i da mleko pokipi, i da se mačka uvuče u kuću.
        Niko ne primeti.

LAMBO

2009-06-06T10:36:00.005-07:00

Otvaram grisine i nudim svakoga, njega poslednjeg. Niko neće da uzme, gledaju u stranu, a Lambo uhvatio za gornji kraj kese i ne pušta

Gore na brdu, uz put, štrči iz zemlje nešto nalik na veliki odžak. Ograđeno je da krave ne bi češale rogove. Nema sumnje da je važno. Baba kaže: otud dobijamo jelektriku. Malo dalje je bela kuća sa zelenim prozorima i vratima. U njoj niko ne živi. Tamo muški odlaze da ližu flaše i sede u zadrugi do neko doba noći. Tamo me baba šalje da kupim poslatke za slavu, šta treba za nas i, što je najvažnije, da dobro upamtim koga sam sve videla i šta je ko rekao.

Lambo preti fotografu

        Obično neko sedi na pragu i pije pivo, a danas nema nikoga. Prilazim vratima idući uz zid, da me ne vide, i osluškujem.
        Tu je, glasniji od svih. Priča, samo kiti, a drugi se smeju. A on je, i kad se smeje, opet glasniji. Nikako srce da smirim. Bojim se, izaći će na prag, videće me, pa će biti još gore. Podižem dokolenice i zatežem repiće na glavi. Biram da uđem usred njegovih reči, možda me ne primeti. Jedan po jedan stepenik i zeleni prag. Na vratima kažem „dobar dan”, ne zastajući. Poneko mi otpozdravi. I opet je on najglasniji. Razvučeno se prodere „dobar dan” u moja leđa. Ne okrećem se. Gledam u čika-Đura koji se smeška i pita:
        – Šta treba babi?
        Brzo pričam po šta sam došla. On dohvata grisine sa police i baca ih na tezgu pred mene, ali zbog šećera mora da ode u magacin. Svi ćute, čekaju da Lambo kaže nešto, pa da se smeju. Razgledam brojeve na pepeljastom papiru pred sobom i osluškujem šumove iz magacina.
        – Pa, de si ti, čvarak? Što begaš od mene?
        Neki se već smeju.
        Okrećem se polako. Lambo se kezi krezubim ustima i gleda pravo u mene.
        – Ne begam.
        – Begaš, begaš! Kad god prođem putom nigde te nema, a lutke leže pod jabukom. Viriš iz ambara ko miš, čekaš da zamaknem. Vidi ga samo kako steglo onu kesu! Što ne dadneš nama malo grisina?
        Otvaram grisine i nudim svakoga, njega poslednjeg. Niko neće da uzme, gledaju u stranu, a Lambo uhvatio za gornji kraj kese i ne pušta.
        – Viš da sam se usuko, šta mi ima dva štapića! Daj ti čiči celu kesu, pa da bude tàki ko ti.
        Iza mojih leđa čuje se cerekanje. Dala bih mu pet kesa grisina samo da ućuti. Ne smem da gledam u njega. Gledam u prašnjav patos i molim u sebi čika-Đura da požuri.
        – E, Lambo, jesi lud. Pusti to dete, – čuje se s vrata magacina.
        Ulazi čika Đuro i spušta šećer na tezgu. Brzo cimnem kesu sa grisinama i okrećem Lambu leđa. Izgužvanu stodinarku koju sam stezala u ruci spuštam pored šećera.
        – Osta čiča gladan. Volim što je vako ljuto ko zolja. Svo pocrvenelo od zorta.
        Grabim kusur i šećer i krećem prema vratima zaboravivši da čika-Đuru kažem „hvala i doviđenja”. Još samo korak preko praga. Lambo me zadržava trzajem za čuperak kose:
        – Čvarak! Pozdravi dedu.
        Bežim niz put, samo da sam što dalje.
        – Dabogda crko, Lambo! Crko dabogda! – šapućem.
        I tako sve do bare na krivini. Tek tu se setim otvorenih grisina. Usporim niz put, pušeći slani štapić i otresajući nevidljiv pepeo.
        Prošlo je. Baba me sigurno čeka u kujni. Prvo ima da pita koga sam videla. Da se setim: uz tezgu – Mile-koji-se-još-nije-oženio, pije pivo i smeška se; na stolici – Farbadžija, čupav i neobrijan; u ćošku, uz prozor – Krco i Pita; naslonjen na direk – Lambo... crko dabogda.

VEST DANA

2009-06-06T10:36:00.003-07:00

Baba ne voli da čiča ide uveče u zadrugu, ali voli da čuje koga je tamo bilo i šta je ko rekao

Kad primeti da se uveče, po završenom poslu, čiča uzmuva po kući, baba se napravi nevešta:

        – A kućeš to, sinko? Nêš valjda opet u zadrugu?
        Na to čiča prigrne jaknu i, okrenutih leđa, promumla:
        – Odo ja.
        I zagrabi krupnim koracima ka kapiji. Baba ostane pred prozorom bogoradeći za njim:
        – Ima opet da dođe u ko zna koje doba noći. I šta rade goréna? Samo ližu flaše!
        Ona ne voli da čiča ide uveče u zadrugu, ali voli da čuje koga je tamo bilo i šta je ko rekao.
        Ujutru, bez obzira na to kad se vratio prethodne noći, čiča ustane prvi – zinat. Ponekad uspe da izbegne bukvicu čak do ručka. Za stolom baba sačeka da čiča stavi prvi zalogaj u usta, pa krene:
        – Leba ti, sinko, kad dođe noćaske?
        – Što ne gledaš svoje posla? – mrgodi se sinko.
        – Dê to ima: po svu noć zevaš. Kàki si, požuteo ko pupavac. Da je vašar, ne branim ti. Idi, dâko se nađe neko čeljade za tebe. Vako, koja vajda od zadruge.
        Čiča privukao tanjir: vilice mu puckaju, pršte mrve kad zagrize koru vrućeg somuna. Vidi baba da mora da menja pravac, inače osta bez abrova.
        – Jedi, jedi, râno. Šta ti ima to u tanjiru? Stric ćutke ustaje od stola i stresa mrvice s pantalona.
        – Kućeš? A kafa?
        Baba sipa kafu u šoljice i stric se pomirljivo vraća na stolicu.
        – Imal kog goréna?
        – Dê?
        Sad je red na čiču da zategne.
        –E, dê? U zadrugi.
        – Ima, – kratko odgovara.
        – Kog ima, očiju ti?
        – Krco.
        – I, ono krcavo se nakrivilo čak do u zadrugu. Pa, velil šta?
        – Šta ima da veli?
        Baba gubi strpljenje.
        – Oklen ja znam. Ti si čučo tamona svu noć.
        Ćute oboje. Čiča tvrdi pazar, baba čeka da se sin otkravi. A sin zapeo da srče kafu.

        – Imal još kog? Niste valjda bili samo ti i Krco, – izdra se baba.
        – Bili Supica, i Mile, i Farbadžija.
        – Ma, nemoj! Šta vele?
        Stric pokušava da sakrije osmeh. Uvukao bradu, a iz očiju mu viri vest dana. Dovoljno se inatio.
        – Ćorno mu neko drva.
        – Kom? – baba uzmiče na stolici.
        – Supici. Četiri metra. Ostavio tamo kod Klika. Kad je došo da tera, nigde jedna ljuska.
        – Kuku! Jel zna ko je?
        – Sumnja na Binadžiju.
        – Što na njega?
        – Što na njega?! Znaš da ne govore otkad mu Supica iseko vodu.
        – Da znaš da je Binadžija. Oćel da se tuže?
        Utom nailazi baba Ljubica da razmeni abrove, i čiča se, neopažen, izvlači iz kuće.
        Popodne, kad god pogledam ka drvljaniku gde cepa drva, vidim da, sebi u nedra, zevne.

DVE JABUKE

2009-06-06T10:36:00.001-07:00

Izaberem, među opalim, dve jednake i postavim ih svaku na svoje mesto: jednu levo, drugu desno ispod rolke. Malo se isprsim da ne ispadaju. Onda važno šetam po dvorištu

Svako prepodne je isto, dok čiča ne dođe s posla: deda otera stoku na pašu, baba pomuze krave, usiri i nahrani svinje. Već oko podneva, i ona i ja, svaki čas, mećemo oči na drum. Sa čičom će stići vesti iz čaršije za babu, a za mene bar kiki-bombone.
Kad ugledam da izbije na krivini muškarac razmahan u hodu, s torbom na boku, oblije me radost. Potrčim mu u susret. Na njegovim obrazima pojave se rupice i, između njih, osmeh.

        – Polako! Polako, da ne padneš! – dovikne mi.
        Kad, zadihana, stanem pred njega, pomiluje me po kosi, kratko i grubo, i stavi mi poštarsku kapu na glavu. I popodne je uvek isto, a opet, popodne bude lepši deo dana.
        Čekam na ljuljašci, pod jabukom, da čiča strči niz kućne stepenice u odeći u kojoj je više naš; da ćutke krene ka štali ili ambaru, i da ćutke pođem za njim. Dok bude kosio detelinu, polagao kravama i pojio stoku, biću uz njega, malo po strani, da ne smetam. On će mi reći da se pazim da me ne zakači kosom ili vilama. Nema potrebe za tim: pazim na svaki pokret, i moj i njegov, jer ne želim da me za nešto prekori. A on to i ne kaže da bih bolje pazila, već da znam da vodi računa o meni. Ponešto ću ga priupitati u vezi sa onim što radi. Znam sve, ali pitaću, da bi mi odgovorio.
        O tome razmišljam dok žvaćem četvrtu karamelu, a čiče još nema da izađe iz kuće. Ovaj put mu treba baš puno vremena da se presvuče. Pojela sam i petu karamelu, i već mi je pomalo muka. Mora da mu baba opet priča ono.
        Uvučem se u kuću i čujem:
        – Pa oćeš diješ da gledaš tu devojku, sinko? – pita, i ne čeka odgovor. – Vele, vredno čeljade. I čestito. Ono, nije neka lepota, al i šta će ti. Lepota bidne i prođe. Jel nije tako? Nego, ja ti velim, u subotu pali kola. Ako valja, a ti za ruku, pa vamo. Oči imaš. Gori od tebe se poženiše, samo za tebe nema drŷga. Mèsto da si se oženio davno-idavno...
        Pogledam uplašeno u čiču, a on – gleda u pod. Ne progovara. Vidim, nema ništa od toga. Radosna, iskradem se napolje, da se igram jabukama kad niko ne vidi.
        Izaberem, među opalim, dve jednake i postavim ih svaku na svoje mesto: jednu levo, drugu desno ispod rolke. Malo se isprsim da ne ispadaju. Onda važno šetam po dvorištu.
        – Šta ti je to? – drekne baba s balkona.
        – Jabuke, – kažem, i već crvenim.
        – Vadi to dok te neko nije vido. Kako te nije stid? Sad će čiča da ti iziđe.
        Otpašem rolku, uvučem stomak i pustim da jabuke padnu u travu. Nije da se plašim čiče, ali to s jabukama krijem i od njega.
        Samo da izdrži još malo, i neće morati da se ženi kad to toliko mrzi. Ja ću da mu kuvam i da ga perem. Neće mu trebati žena.

DEDIN OČENAŠ

2009-06-06T10:35:00.003-07:00

Baba se čas brine, čas se ljuti na dedu. Nije sigurna dokle je bolestan, a odakle zabušava

        Razboleo se deda. Pod stare dane dobio zapaljenje pluća i pao u krevet.
        Baba mu poturila dva jastuka pod glavu. Prinela mu štap, kad krene napolje radi sebe. Deda samo tad i ustaje. Rekli lekari stogo mirovanje, a on je poslušan bolesnik. Čak je i čaj pristao da pije. Kad isprazni lonče, šakom obriše usta, kao da se sit najeo.
        Baba se čas brine, čas se ljuti na dedu. Nije sigurna dokle je bolestan, a odakle zabušava. Malo-malo pa ga podbode da ustane.

        – Dig se, čoveče, da naraniš stoku.
Čovek samo kašljucne i okrene se na stranu.
        Baba zavrti glavom.
        – Kako vako ume da se čuva! Ne bi ležala ni da me vežu. Dig se, makar očitaj Očenaš – Vaskrs je.
        Otac brani dedu:
        – Polako, majko. Polako. Nije zapelo. Ja ću.
        Stali smo oko stola: stric, majka, baba, ja i, na dedinom mestu, otac.
        Pogledam postrance: svi se smejulje čekajući da čuju dedine reči iz tatinih usta.
        Tata pročisti grlo i krene, lagano i razgovetno, naglašavajući svaku reč:
        – Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti...
        Odjednom, nešto puče: deda je tresnuo štapom o gvozdenu šipku kreveta.
        – Što ti je, jel ti se gadi? – priskoči mu baba.
        Deda odbaci štap i stade u čelo stola.
        – Mak se, – prošišta ocu.
        Tata odstupi.
        Deda je umirio šake jednu u drugoj, duboko udahnuo i zagledao se u plamen sveće. Strašna je njegova senka na zidu, drhtava i pogurena, sa orlovskim nosem i nakostrešenom kosom. A on sâm naliči đaku prozvanom na času veronauke.
        Dalje od Otče naš, iže jesi na nebesjah, ni ovaj put, ne može da se razazna.
        Deda izgovara molitvu u jednom dahu, kako su ga naučili. Na kraju, jedva čujno, Amin.
        Otac mu pomaže da se vrati u krevet. Pošto je spustio glavu na jastuke, deda se zagleda u oca:
        – E, ti! Kamo ti iže jesi?
        Tata slegne ramenima, kao da kaže da ne ume bolje. Deda odmah zatvori oči, a mi birkamo našarana jaja iz korpice. Živo zazveckaju viljuške. Nad sofrom ukrštamo nasmejane poglede, sigurni da će deda ozdraviti.

PUT VUNE

2009-06-06T10:35:00.001-07:00

Zagrliti preslicu, opljunuti između kažiprsta i palca i otpočeti uvrtanje niti; drugom rukom namotavati nit na vreteno, danima i danima

Prvo treba imati ovce, držati ih na paši dalje od trnja, da im vuna bude što čistija; na proleće, ošišati ovce, oprati vunu i razvući je na žici, da se osuši; osušenu vunu iščešljati rukama, osloboditi bodljikavih grančica kupine i trnja i, tako, pripremiti za vunovlačaru;

staviti vunu u džak i natovariti čiči na leđa, da nosi u varoš; lepo očešljanu i uređenu vunu, kakva se vrati iz varoši, privezati za preslicu; izvući vretena, koja se čuvaju pobodena u brašno, i zadenuti dršku kudelje za pojas; zagrliti preslicu, opljunuti između kažiprsta i palca i otpočeti uvrtanje niti; drugom rukom namotavati nit na vreteno, danima i danima, kad god se ima vremena od njive, uglavnom zimi; sa dva-tri trbušasta vretena premotati vunu na jedno vreteno, sve ispredajući od tankih niti jednu puniju, stojeći, dok se vretena tânje poskakujući po podu kujne; onda preneti na motovilo; vunu skinutu s motovila uvezati u kanure; ako je za farbanje, potopiti je u orahovinu, pa sušiti na žici; u praznu kutiju šibica ubaciti dva-tri zrna boranije ili pasulja; na takvu kutiju namotati klupčiće, a kanuru razvući između dokonih muških ruku, kad su dobre volje, inače se poslužiti naslonom stolice; motati klupče ne mnogo meko, da se ne smiče, a ni tvrdo, da se nit ne istegne; otići do Milice ili Ljubice, s iglama, po mustru; uz kafu, otpočeti skut prsluka; kod kuće, prvo ćutati nad pletivom, dok se mustra ne nauči; kad se oslobodi jedna igla, zavući je pod maramu na glavi i pročačkati uvo; plesti, i plesti, kad god se ima kad; ispleten prsluk osmuditi plamenom zapaljenih novina nad otvorenom plotnom šporeta; naručiti četiri dugmeta od čiče, da donese iz varoši; donetu dugmad izvaditi iz papirića, u koji su umotana da se ne raspu u čičinom džepu, i prišiti; gotov prsluk držati jedan dan izložen na krevetu; onda ga spakovati u šifonjer, u njega zavući suve listove oraha, da ga ne napadnu moljci; obući ga, prvom prilikom, kad se krene među narod.