Izaberem, među opalim, dve jednake i postavim ih svaku na svoje mesto: jednu levo, drugu desno ispod rolke. Malo se isprsim da ne ispadaju. Onda važno šetam po dvorištu
Svako prepodne je isto, dok čiča ne dođe s posla: deda otera stoku na pašu, baba pomuze krave, usiri i nahrani svinje. Već oko podneva, i ona i ja, svaki čas, mećemo oči na drum. Sa čičom će stići vesti iz čaršije za babu, a za mene bar kiki-bombone.
Kad ugledam da izbije na krivini muškarac razmahan u hodu, s torbom na boku, oblije me radost. Potrčim mu u susret. Na njegovim obrazima pojave se rupice i, između njih, osmeh.
– Polako! Polako, da ne padneš! – dovikne mi.
Kad, zadihana, stanem pred njega, pomiluje me po kosi, kratko i grubo, i stavi mi poštarsku kapu na glavu. I popodne je uvek isto, a opet, popodne bude lepši deo dana.
Čekam na ljuljašci, pod jabukom, da čiča strči niz kućne stepenice u odeći u kojoj je više naš; da ćutke krene ka štali ili ambaru, i da ćutke pođem za njim. Dok bude kosio detelinu, polagao kravama i pojio stoku, biću uz njega, malo po strani, da ne smetam. On će mi reći da se pazim da me ne zakači kosom ili vilama. Nema potrebe za tim: pazim na svaki pokret, i moj i njegov, jer ne želim da me za nešto prekori. A on to i ne kaže da bih bolje pazila, već da znam da vodi računa o meni. Ponešto ću ga priupitati u vezi sa onim što radi. Znam sve, ali pitaću, da bi mi odgovorio.
O tome razmišljam dok žvaćem četvrtu karamelu, a čiče još nema da izađe iz kuće. Ovaj put mu treba baš puno vremena da se presvuče. Pojela sam i petu karamelu, i već mi je pomalo muka. Mora da mu baba opet priča ono.
Uvučem se u kuću i čujem:
– Pa oćeš diješ da gledaš tu devojku, sinko? – pita, i ne čeka odgovor. – Vele, vredno čeljade. I čestito. Ono, nije neka lepota, al i šta će ti. Lepota bidne i prođe. Jel nije tako? Nego, ja ti velim, u subotu pali kola. Ako valja, a ti za ruku, pa vamo. Oči imaš. Gori od tebe se poženiše, samo za tebe nema drŷga. Mèsto da si se oženio davno-idavno...
Pogledam uplašeno u čiču, a on – gleda u pod. Ne progovara. Vidim, nema ništa od toga. Radosna, iskradem se napolje, da se igram jabukama kad niko ne vidi.
Izaberem, među opalim, dve jednake i postavim ih svaku na svoje mesto: jednu levo, drugu desno ispod rolke. Malo se isprsim da ne ispadaju. Onda važno šetam po dvorištu.
– Šta ti je to? – drekne baba s balkona.
– Jabuke, – kažem, i već crvenim.
– Vadi to dok te neko nije vido. Kako te nije stid? Sad će čiča da ti iziđe.
Otpašem rolku, uvučem stomak i pustim da jabuke padnu u travu. Nije da se plašim čiče, ali to s jabukama krijem i od njega.
Samo da izdrži još malo, i neće morati da se ženi kad to toliko mrzi. Ja ću da mu kuvam i da ga perem. Neće mu trebati žena.
