Otvaram grisine i nudim svakoga, njega poslednjeg. Niko neće da uzme, gledaju u stranu, a Lambo uhvatio za gornji kraj kese i ne pušta
Gore na brdu, uz put, štrči iz zemlje nešto nalik na veliki odžak. Ograđeno je da krave ne bi češale rogove. Nema sumnje da je važno. Baba kaže: otud dobijamo jelektriku. Malo dalje je bela kuća sa zelenim prozorima i vratima. U njoj niko ne živi. Tamo muški odlaze da ližu flaše i sede u zadrugi do neko doba noći. Tamo me baba šalje da kupim poslatke za slavu, šta treba za nas i, što je najvažnije, da dobro upamtim koga sam sve videla i šta je ko rekao.
Lambo preti fotografu
Obično neko sedi na pragu i pije pivo, a danas nema nikoga. Prilazim vratima idući uz zid, da me ne vide, i osluškujem.
Tu je, glasniji od svih. Priča, samo kiti, a drugi se smeju. A on je, i kad se smeje, opet glasniji. Nikako srce da smirim. Bojim se, izaći će na prag, videće me, pa će biti još gore. Podižem dokolenice i zatežem repiće na glavi. Biram da uđem usred njegovih reči, možda me ne primeti. Jedan po jedan stepenik i zeleni prag. Na vratima kažem „dobar dan”, ne zastajući. Poneko mi otpozdravi. I opet je on najglasniji. Razvučeno se prodere „dobar dan” u moja leđa. Ne okrećem se. Gledam u čika-Đura koji se smeška i pita:
– Šta treba babi?
Brzo pričam po šta sam došla. On dohvata grisine sa police i baca ih na tezgu pred mene, ali zbog šećera mora da ode u magacin. Svi ćute, čekaju da Lambo kaže nešto, pa da se smeju. Razgledam brojeve na pepeljastom papiru pred sobom i osluškujem šumove iz magacina.
– Pa, de si ti, čvarak? Što begaš od mene?
Neki se već smeju.
Okrećem se polako. Lambo se kezi krezubim ustima i gleda pravo u mene.
– Ne begam.
– Begaš, begaš! Kad god prođem putom nigde te nema, a lutke leže pod jabukom. Viriš iz ambara ko miš, čekaš da zamaknem. Vidi ga samo kako steglo onu kesu! Što ne dadneš nama malo grisina?
Otvaram grisine i nudim svakoga, njega poslednjeg. Niko neće da uzme, gledaju u stranu, a Lambo uhvatio za gornji kraj kese i ne pušta.
– Viš da sam se usuko, šta mi ima dva štapića! Daj ti čiči celu kesu, pa da bude tàki ko ti.
Iza mojih leđa čuje se cerekanje. Dala bih mu pet kesa grisina samo da ućuti. Ne smem da gledam u njega. Gledam u prašnjav patos i molim u sebi čika-Đura da požuri.
– E, Lambo, jesi lud. Pusti to dete, – čuje se s vrata magacina.
Ulazi čika Đuro i spušta šećer na tezgu. Brzo cimnem kesu sa grisinama i okrećem Lambu leđa. Izgužvanu stodinarku koju sam stezala u ruci spuštam pored šećera.
– Osta čiča gladan. Volim što je vako ljuto ko zolja. Svo pocrvenelo od zorta.
Grabim kusur i šećer i krećem prema vratima zaboravivši da čika-Đuru kažem „hvala i doviđenja”. Još samo korak preko praga. Lambo me zadržava trzajem za čuperak kose:
– Čvarak! Pozdravi dedu.
Bežim niz put, samo da sam što dalje.
– Dabogda crko, Lambo! Crko dabogda! – šapućem.
I tako sve do bare na krivini. Tek tu se setim otvorenih grisina. Usporim niz put, pušeći slani štapić i otresajući nevidljiv pepeo.
Prošlo je. Baba me sigurno čeka u kujni. Prvo ima da pita koga sam videla. Da se setim: uz tezgu – Mile-koji-se-još-nije-oženio, pije pivo i smeška se; na stolici – Farbadžija, čupav i neobrijan; u ćošku, uz prozor – Krco i Pita; naslonjen na direk – Lambo... crko dabogda.
