Baba se čas brine, čas se ljuti na dedu. Nije sigurna dokle je bolestan, a odakle zabušava
Razboleo se deda. Pod stare dane dobio zapaljenje pluća i pao u krevet.
Baba mu poturila dva jastuka pod glavu. Prinela mu štap, kad krene napolje radi sebe. Deda samo tad i ustaje. Rekli lekari stogo mirovanje, a on je poslušan bolesnik. Čak je i čaj pristao da pije. Kad isprazni lonče, šakom obriše usta, kao da se sit najeo.
Baba se čas brine, čas se ljuti na dedu. Nije sigurna dokle je bolestan, a odakle zabušava. Malo-malo pa ga podbode da ustane.
– Dig se, čoveče, da naraniš stoku.
Čovek samo kašljucne i okrene se na stranu.
Baba zavrti glavom.
– Kako vako ume da se čuva! Ne bi ležala ni da me vežu. Dig se, makar očitaj Očenaš – Vaskrs je.
Otac brani dedu:
– Polako, majko. Polako. Nije zapelo. Ja ću.
Stali smo oko stola: stric, majka, baba, ja i, na dedinom mestu, otac.
Pogledam postrance: svi se smejulje čekajući da čuju dedine reči iz tatinih usta.
Tata pročisti grlo i krene, lagano i razgovetno, naglašavajući svaku reč:
– Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti...
Odjednom, nešto puče: deda je tresnuo štapom o gvozdenu šipku kreveta.
– Što ti je, jel ti se gadi? – priskoči mu baba.
Deda odbaci štap i stade u čelo stola.
– Mak se, – prošišta ocu.
Tata odstupi.
Deda je umirio šake jednu u drugoj, duboko udahnuo i zagledao se u plamen sveće. Strašna je njegova senka na zidu, drhtava i pogurena, sa orlovskim nosem i nakostrešenom kosom. A on sâm naliči đaku prozvanom na času veronauke.
Dalje od Otče naš, iže jesi na nebesjah, ni ovaj put, ne može da se razazna.
Deda izgovara molitvu u jednom dahu, kako su ga naučili. Na kraju, jedva čujno, Amin.
Otac mu pomaže da se vrati u krevet. Pošto je spustio glavu na jastuke, deda se zagleda u oca:
– E, ti! Kamo ti iže jesi?
Tata slegne ramenima, kao da kaže da ne ume bolje. Deda odmah zatvori oči, a mi birkamo našarana jaja iz korpice. Živo zazveckaju viljuške. Nad sofrom ukrštamo nasmejane poglede, sigurni da će deda ozdraviti.
