Baba ne voli da čiča ide uveče u zadrugu, ali voli da čuje koga je tamo bilo i šta je ko rekao
Kad primeti da se uveče, po završenom poslu, čiča uzmuva po kući, baba se napravi nevešta:
– A kućeš to, sinko? Nêš valjda opet u zadrugu?
Na to čiča prigrne jaknu i, okrenutih leđa, promumla:
– Odo ja.
I zagrabi krupnim koracima ka kapiji. Baba ostane pred prozorom bogoradeći za njim:
– Ima opet da dođe u ko zna koje doba noći. I šta rade goréna? Samo ližu flaše!
Ona ne voli da čiča ide uveče u zadrugu, ali voli da čuje koga je tamo bilo i šta je ko rekao.
Ujutru, bez obzira na to kad se vratio prethodne noći, čiča ustane prvi – zinat. Ponekad uspe da izbegne bukvicu čak do ručka. Za stolom baba sačeka da čiča stavi prvi zalogaj u usta, pa krene:
– Leba ti, sinko, kad dođe noćaske?
– Što ne gledaš svoje posla? – mrgodi se sinko.
– Dê to ima: po svu noć zevaš. Kàki si, požuteo ko pupavac. Da je vašar, ne branim ti. Idi, dâko se nađe neko čeljade za tebe. Vako, koja vajda od zadruge.
Čiča privukao tanjir: vilice mu puckaju, pršte mrve kad zagrize koru vrućeg somuna. Vidi baba da mora da menja pravac, inače osta bez abrova.
– Jedi, jedi, râno. Šta ti ima to u tanjiru? Stric ćutke ustaje od stola i stresa mrvice s pantalona.
– Kućeš? A kafa?
Baba sipa kafu u šoljice i stric se pomirljivo vraća na stolicu.
– Imal kog goréna?
– Dê?
Sad je red na čiču da zategne.
–E, dê? U zadrugi.
– Ima, – kratko odgovara.
– Kog ima, očiju ti?
– Krco.
– I, ono krcavo se nakrivilo čak do u zadrugu. Pa, velil šta?
– Šta ima da veli?
Baba gubi strpljenje.
– Oklen ja znam. Ti si čučo tamona svu noć.
Ćute oboje. Čiča tvrdi pazar, baba čeka da se sin otkravi. A sin zapeo da srče kafu.
– Imal još kog? Niste valjda bili samo ti i Krco, – izdra se baba.
– Bili Supica, i Mile, i Farbadžija.
– Ma, nemoj! Šta vele?
Stric pokušava da sakrije osmeh. Uvukao bradu, a iz očiju mu viri vest dana. Dovoljno se inatio.
– Ćorno mu neko drva.
– Kom? – baba uzmiče na stolici.
– Supici. Četiri metra. Ostavio tamo kod Klika. Kad je došo da tera, nigde jedna ljuska.
– Kuku! Jel zna ko je?
– Sumnja na Binadžiju.
– Što na njega?
– Što na njega?! Znaš da ne govore otkad mu Supica iseko vodu.
– Da znaš da je Binadžija. Oćel da se tuže?
Utom nailazi baba Ljubica da razmeni abrove, i čiča se, neopažen, izvlači iz kuće.
Popodne, kad god pogledam ka drvljaniku gde cepa drva, vidim da, sebi u nedra, zevne.
